Kopaonik Leti – U mojoj verziji – Dan 3.
Tog nedeljnog jutra sve je konačno zaličilo na leto, i Kopaonik se preko noći iz svog novembarskog moda prešaltovao u julski. Da, mogli smo da kažemo ”prekasno”, jer smo za koji sat kretali za Beograd, ali smo se ipak odučili da kažemo ”taman” jer smo konačno mogli da realizujemo svoj plan o pešačenju do Pančićevog vrha. Maršuta za koju treba izdvojiti minimum dva i po sata, sem ukoliko ne rešite da je pređete žičarom koja je u funkciji. Kako žičare nisu na mojoj listi omiljenih ”prevoznih sredstava” , i kako užitak pešačenja kopaoničkom prirodom ne mogu uporediti ni sa čim drugim, bilo je logično da se opredelimo za prvu soluciju koja je podrazumevala udobne patike, kremu sa zaštitnim faktorom i volju da izdržimo svaki uspon i ne odustanemo ni u jednom trenutku. Iiii, uspeli smo…da zaboravimo najbitniju stavku: vodu. Neću ni da napominjem koji je hendikep prepešačiti takvu maršutu bez ikakvog osveženja. I bez ikakve šanse da naiđete na osveženje negde usput. Srećom, pa su nas zaposleni na žičari darežljivo ponudili svojim zalihama vode, te je povrtak sa vrha protekao daleko opuštenije i prijatnije. Sada bez vode ne idem ni u prodavnicu :).
A pogled sa Pančića neopisiv. I tako šarenolik. U jednom momenatu priroda vas asocira na udaljene skandinavske oblasti, u sledećem imate utisak da ste na primorju, a onda vas pogled na neku od skijaških staza vraća u realnost i podsetća da ste na Kopaoniku. Užitak koji ni fotografije ne mogu dočarati.
Po povratku u turistički kompleks imali smo taman toliko vremena da prošetamo između malenih tezgi lokalaca i izlagača na tada aktuelnim ”Danima borovnice”. Oduševljavala sam se ambalažama izloženih proizvoda, i ukusom onoga što su u sebi krile. Tako smo uz ljubazno ”izvolite” i ”probajte” kopaoničkih vrednih trgovaca ispraćeni sa našeg kratkog, letnjeg predaha. Predaha koji je još jednom potvrdio tezu sa kojom sam i započela seriju postova o ovom netipičnom letovanju: Kopaonik je jedna od onih destinacija koje nikad ne ostavljaju već-viđeno-utisak (ma koliko ih puta posetili), već se sa svakom novom posetom iznova otkrivaju i upoznaju, prepuštajući makar trunku nedokučivog za onaj idući put, koji se u slučaju Kopaonika podrazumeva. Stoga, verujem da ne treba ni posebno da napominjem da se uskoro ponovo vidimo na Kopu, jer to je naprosto prirodno…Do tada, srdačno vas pozdravljam. Vaša B.
