Netipičan rovinjski dan
Maler. Jedan za drugim. A onda i trećim. U najgore vreme na najlepšem mestu. Upravo ovako počeo je naš dugo očekivani odmor u Rovinju. Umesto sunca, peska i plaže, dobili smo upornu kišu, vetar i teške, modre oblake. Umesto planiranih outfit kombinacija posegla sam za najdebljim komadima u koferu, ne bih li shvatila da sam dva para za-ne-daj-bože-pantalona zaboravila na fotelji svoje sobe. I taman kada smo se pomirli sa vremenskim (ne)prilikama u Istri (za koje su naši domaćini tvrdili da bi nas sačekale i u sred jula), desilo se ono najgore za jednog blogera. Moj fotoaparat, Nikon D60, koji me je služio dobrih dve i po godine bez i jedne naznake da će se pokvariti, jednostavno je prestao da radi. Nakon 15 napravljenih fotografija sve što sam dobila bila je čudna poruka po sred ekrana koja nije ukazivala ni na šta, osim na ozbiljan kvar. Dva sata kasnije, i nekoliko pređenih kilometara od jednog rovinjskog servisa do drugog, shvatili smo da mu pomoći nema. Makar dok se ne vratim u Beograd. Posegla sam za svim zalihama optimizma u sebi, čvrsto verujući da ćemo pronaći rešenje. I uspeli smo.
Stiglo je u vidu Tihane Milas, divne mlade žene, inače člana PR tima Resorta Amarin, u kojem smo bili smešteni i o kojem ću vam više reći u narednim postovima. Sticajem srećnih okolonosti sama Tihana je posedovala Nikon D70 te smo uz njen fotoaparat, moj objektiv i punjač ljubaznog gospodina iz fotografske radnje u centru Rovinja (da, da Tihanin punjač nije bio tu, te smo morali da pozajmimo jedan), uspeli da prevaziđemo novonastalu situaciju i makar za jedan problem nađemo prelazno rešenje. Kiše se nismo mogli tako lako rešiti, ali ako sam nešto naučila za svojih dvadeset i sedam godina života onda je to da se ne treba nervirati oko stvari na koje ne možemo da utičemo.
Uz sveže kupljeni kišobran, dobru volju i pregršt želje da upoznamo taj ”istarski dragulj” krenuli smo u susret jednom letnjem a jesenjem rovinjskom danu. Odjednom, kiša više nije smetala, težina oblaka nas nije zanimala, a ni vetar nije nervirao kao pre. Rovinj, odnosno njegove boje, mirisi, atmosfera i duh gurnuli su sve navedeno u drugi plan. Daleko do toga da je ovaj kišni Rovinj bio lepši od onog sunčanog (koji ćemo srećom upoznati koji dan kasnije), ali ujedno nije bio ni malo neinteresantan ili nezanamljiv. Naprotiv. Bila je to idealna prilika upoznati jednu drugačiju morsku atmosferu, tako retko zatečenu u onim tipičnim letnjim danima.
Nakon kapućina ispijenog u bašti hotela Adriatic (koju preporučujem kao startnu i završnu poziciju za obilazak Rovinja), upustili smo se u svoju, samostalnu šetačku turu, bez plana, cilja, i vremenske odrednice. Prepustili smo se uskim, kaldrmom popoločanim ulicama, koje su krile pregršt galerija lokalnih umetnika, restorane sa tek ulovljenom ribom na meniu i prodavnice suvenira koje su mamile mirisom lavande koja se iz njih širila. Prepustili smo se zvucima najrazličitijih jezika koje smo slušali u prolazu. Prepustili smo se Rovinju. Tu negde u isto vreme nebo je počelo da se razvedrava a kiša se (barem za to popodne) pozdravila sa Istrom. I boje Rovinja su postala još intenzivnije. Kako to i biva sa životom posle kiše. Sreća nam se izgleda ponovo osmehnula. I tako će ostati i narednih dana o kojima ću vam više reći u predstojećim postovima. Za ovaj vas pozdravljam i želim lep početak vikenda. Vaša B.
