Šareni dan sive boje
Ovo je jedna od onih situacija u kojoj sedim pred nizom odličnih fotografija i bez trunke inspiracije u pogledu reči kojima bih ih ispratila. U isti mah imam utisak da bi reči doprinele kompletnoj slici, u sledećem ne mogu da se otrgnem osećaju da bi zapravo sve pokvarile. Stoga, svoj stav iskazujem notama i pesmom koju ovih dana vrtim do iznemoglosti. I koja dođe kao soundtrack ovog sivog, izmučenog dana koji nije nosio u sebi ni trunku inspiracije, a koji smo Jovana i ja nekako uspele da kreativno iscrpimo zabeleživši današnji post i kombinaciju koju ni da želim ne bih znala kako da definišem. Zato se neću ni truditi. Već ću prepustiti vama da je doživite onako kako vam drago. Jedino u šta sam sigurna jeste u svoju naprasno rođenu ljubav prema šeširima, koja se sa crnog, dobro vam poznatog, sada prelila na ovaj bordo. Stoga, iskreno se nadam da ćete uživati u fotografijama sada već izbledele beogradske jeseni, koja više nema onu filmsku fotogeničnost, već postaje tek uvertira predstojećoj zimi. No, to nije razlog da je ne začinimo bojama suvog cveća, i od sivog dana načinimo šareni. Do idućeg javljanja…Vaša B.
