Februarska enterijer priča: domaća interpretacija skandinavskog šika
Tradicionalno prva nedelja u mesecu rezervisana je za novu enterijer priču. Rubriku koja je kroz samo dva posta uspela da se nametna kao jedna od vaših, a i mojih omiljenih. I neizmerno mi je drago zbog toga. Jer ništa lepše od mogućnosti da vas inspirišem kroz priče o kreativnosti zanimljivih pojedinaca, koji su uspeli da od svojih domova stvore male oaze stila, topline i posvećenosti. I da pri tome dokažu da novac nije presudan faktor za lepo sređen enterijer stana/kuće/sobe, već da je tajna istog isključivo u volji, maštovitosti i dosetljivosti.
Svaki kutak i ugao doma u koji ćemo zaviriti u okviru današnjeg posta, a u kojem žive Marija i Nemanja Marković, potvrđuje sve navedeno. Jer reč je o pravoj riznici pažljivo odabranih detalja, koje povezuje ljubav prema ručnom radu, skandinavskom dizajnu, neutralnim tonovima i rustičnim momentima u uređenju enterijera. Sve ono što sam inače uvek i povezivala sa stilom naše domaćice Marije, koju i mnogi od vas znaju preko bloga My Little Fashion Notebook, čiji je autor, i preko studija Dekorater, čiji je vlasnik. Dakle, reč je o jednom jasno definisanom stilskom izražaju čije su karakteristike vidljive u svakom delu ovog stana, ali i u Marijinom stilu oblačenje i stilu dekorisanja tuđih proslava, kojim se takođe vrlo uspešno bavi. Usled svega ovoga, znala sam da će dom u kojem živi ova sjajna, mlada žene i njen suprug, biti idealno ”poprište” još jedne enterijer priče.
Samo jedan pogled na količinu detalja u ovom stana, obećavao je mnogo. Jer bilo je jasno da svaki od njih ima svoju istoriju i razlog. I kako se kasnije ispostavilo, kroz moj razgovor sa Marijom, i svoju emotivnu vrednost. Dakle, dom na prvi pogled. I to dom u kojem je nemoguće ne primetiti dominaciju bele boje. Kada sam sa Marijom porazgovarala na ovu temu, objasnila mi je da njena ljubav prema korišćenju belih tonova u uređenju enterijera datira odavno, i da nema mnogo veze sa aktuelnim trendovima, koji ovu nijansu plasiraju kao trenutno najpoželjniju. Ipak, ne osporava da se divi skandinavskom dizajnu koji upravo karakteriše obimna upotreba ove boje, ali i svedenost, koje se i sama drži.
Pored bele, druga stavka koja ne može a da ne privuče pažnju posetioca, jesu pleteni detalji, kojih ima u svakom kutku. Marija mi pojašnjava da je svaki detalj, koji je izrađen od vunice, upravo njenih ruku delo:
”Naučila sam da pletem sa pet godina. Tome me je naučila jedna baba, dok me je druga baka naučila da heklam. I ne znam kojoj sam više zahvalna. Sada, čim krene jesenji period ja otvaram svoj pribor za štrikanje i počinjem da pletem šta god da mi padne na pamet. Sebi često sapletem šal, a uspela sam čak i dve haljinice, dok sam se posebno izveštila u pletenju torbi. Što se tiče komada za kuću tu obožavam da pletem jastučiće, prostirke za sto, ali i tepihe. Ovaj koji vidite u dnevnom boravku sama sam isplela i zato je verovatno i jedan od meni najdražih komada u stanu”, završava pokazujući mi kutiju za šminku, koju je ”presvukla” koristeći se svojim pletivom.
Divim se Marijinom umeću, ali i volji da kroz štrikanje, nepravedno potcenjenu veštinu, ulepša svoj dom. Pravi način za još jednom podsetiti da je sve u onoj dosetljivosti, pomenutoj na početku.
U velikom broju savršenih, belih detalja ističe se paleta koja zamenjuje stočić. Marija mi otkriva da je reč o restauiranom komadu, koji je ”doterala” zajedno sa svojim tatom, i koji se inače može kupiti i u njenom studiju (kao i dobar deo pomenutih pletenih detalja). Tada mi ukazuje i na gajbice koje su smeštene u jednom od kutaka sobe:
”Sve gajbice koje vidite u stanu stare su više desetina godina. Prefarbane se bojama na vodenoj bazi, i to tako da krajnji efekat bude rustičan, jer je to momenat koji volim da vidim na komadima nameštaja i detaljima. Sasvim novo nije nešto što me privlači. Zapravo, takvi komadi za mene nemaju dušu. Upravo zato se trudim da u svom stanu imam što više starih komada koje ću svojim doterivanjem učiniti modernim, ali koji će zadržati tu rustičnost u kojoj uživam’‘.
I zaista, većina belih detalja u stanu ima taj ”pohabani” izgled, o kojem mi Marija priča, i koji bespogovorno doprinosi spefičinom šmeku i atmosferi. Istu svrhu ima i nekoliko vintage komada, smeštenih na vidljivim mestima, poput kristalnih posuda, jambolije, ili pak lampe koja se nalazi između radnog stola i kreveta i koja predstavlja posebnu vrstu uspomene za Mariju:
”Lampa je doneta iz kuće moje bake, žene na koju ja fizički i karakterno neverovatno podsećam. Bio je to jedan od onih detalja koji nikada nisu korišćeni, već su stajali u bakinoj i dekinoj sobi, zajedno sa još nekoliko komada koji su takođe u potpunosti bili novi. I od kada znam za sebe, znam za tu lampu, i uvek mi je predstavljala nešto posebno. Kada sam pre nekoliko meseci ostala bez svoje bake, tu lampu sam donela u naš stan, želeći da imam delić njenog doma pored sebe. Prefarbala sam postolje lampe u belo, a ostavila sam abažur upravo onakav kakav je i bio. Izbledeo, star, ali baš zato divan. I sada, ta lampa predstavlja jedan od najvrednijih komada u stanu, iako je starija od mene”.
Nadovezavši se na ovu priču, Marija mi objašnjava da je upravo u kućama svojih baka i deka, pronalazila pregršt zanimljivih stvari koje je kasnije unosila u svoj dom. Kaže da je to jedan od najboljih saveta koje može dati svima onima koji tragaju za jeftinim, ali i efektnim načinima da urede enterijer prostora u kojem žive. Kako sama ističe, bitno je zaviriti u svaki kutak tih starih kuća, pogotovo na tavane i u podrume, jer oni kriju pravo malo bogatstvo. ”Neka ne zaborave i na bakin garderober, u kojem se sigurno nalazi nešto zanimljivo”, dodaje.
Kako smo se dotakli mode i odeće, nisam mogla a da posebnu pažnju ne posvetim kutku koji je preuređen tako da predstavlja njen mali otvoreni garderober. A u njemu savršeno iskorišćene gajbice (za koje Marija kaže da su stare čitavih 40 godina), sa kojima je uklopljeno belo ogledalo ali i štender na kojem je poređena Marijina garderoba. Tu su i držači za nakit, ali i asura zakačena na zid, ne bi li poslužila za odlaganje šešira. I sve to u tako malom prostoru, za koji ne mogu da smislim bolju namenu od ove.
Na moje pitanje koliko ovakav vid kutka košta, kaže da je cifra zaista skromna, i da je sve zapravo bilo stvar truda i volje. Dodaje da sama nikada nije cenila stvari po njihovoj ceni, već isključivo po priči koja se krije iza njih. I upravo zato teži da svaki komad koji je unet u ovaj dom, u kojem živi sa svojim suprugom, ima određeno značenje za jedno do njih dvoje.
ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
A ono što za mene ima posebno značenje u ovoj priči, jeste činjenica da je ovaj stan, baš kao i onaj iz januarske enterijer priče, iznajmljen. Dakle, reč je o još jednom primeru koji opovrgava često zastupljenu tezu da nema potrebe ulagati u stan koji nije naša svojina. ”Bez obzira što ovaj stan iznajmljujemo i što sigurno u njemu nećemo ostati zauvek, uvek smo ga smatrali svojim domom. I zato smo od prvog dana koji smo u njemu proveli, želeli da ga učinimo svojim kutkom. Mi zapravo ne možemo da živimo drugačije i da se prema stanu odnosimo kao prema prostoru u kojem ćemo samo prespavati. To nije život, to je za nas samo puko preživljavanje u određenom prostoru”, priča Marija dok nas služi savršenim braunima, a u pozadini se čuje Celine Dion, jedna od njenih omiljenih pevačica, otud i odabrana kao podloga današnjeg posta.
Posta za koji se najiskrenije nadam da vas je insprisao ovog sumornog, februasrkog četvrtka. Jer ovo je bila priča o jednom od onih domova, koji ne samo da inspirišu i motivišu da se predanije bavimo prostorom u kojem živimo, već su i čvrst dokaz da je zaista, ali zaista, sve u volji. Zato, ne odustajte od planova koje imate kada je enterijer vaših kutaka u pitanju, jer, da, sve je izvodljivo, uz samo malo truda. Uz ove reči prepustiću vam komentare za sve impresije, sugestije i pitanja, a ja vas pozdravljam do idućeg javljanja. Vaša B.
